Ultra trail Stara Planina - 24 km,1300m,3:50:14,13.place

Mozda bi pravi opis ove trke bio nemam reci, odnosno ne postaje reci koje bi uspele opisati lepotu Stare planine, organizaciju, atmosferu, raspolozenje takmicara, zajednicko druzenje, hrabrost tih divnih ljudi, trkacaa. Ova trka je dosla planirano, zelela sam da vidim zasto to Marko govori da je najveca trka u Skyrunning organizaciji do sada bas Stara Planina, sta to ima tamo, i ostavio me je bez reci, da da to je tesko, ali uspeo je. Cestitam njemu I njegovom timu na ovakvom uspehu I zelim im jos uspesnije I vece dogadjaje na kojima cemo uzivati. Trku sam planirala da idem sa drugaricom I to Po osecaju,bez planiranog vremena. Nakon samo par stotina metara od starta smo se odvojile, meni je prijalo da idem malo brze, noge su mi bile lagane I osecala sam se sveze. Ipak u svakom momentu sam htela da uzivam I da je dozivim bez jurcanja I umora. Tako da sam tempo uskladila sa uzivanjem I sve to upakovala u zadovoljavajuce pristojno zavrsno vreme, lepu ususkanu poziciju sa malim napretkom u svojoj kondiciji jasno vidljivim, nikakvim umorom prevelikim I povredama. Taman toliko da ne razocaram svoje drugare kojima sam obecala da necu da se vucem, I taman toliko da shvatim da mi jako malo treninga treba da se priblizim pobednicama, noo paa kada ja nemam vremena ni da spavam?? onda rekoh sebi moraces da ga nadjes ako planiras da se vratis, rascisti malo po glavi i sortiraj zelje. Svako ko je bio dugogodisnji takmicar zna koliko je tesko kada dodjes u situaciju da ne mozes da radis sta zelis i volis, i koliko je tesko ugasiti u sebi tu prokletu zelju za takmicenjem, pomeranjem svojih granica, i onda se predah i rekoh navike ce izgleda pobediti.. 24 km su mnogo brzo prosli , poceh da se kajem sto nema josss I sto nisam krenula na 57km. No eto bice bice :)) Dan odmora posle trke odradjujem trening bez ikakvih teskoba, I rekoh toliko ljudi mi govori ne na Rtanj, bice vrucina, ja mislim ok taman cu pocrneti van solarijuma, nemoj precka se planina, ok taman da treniram psihu, nemojjj mnogo uspona teskooo , ma ok ako nije tesko I Ne umirem gore nece biti ni zanimljivo.. Uostalom zar ovi moji drugari ne znaju da je sve sto mi se kaze uvek uradim naopako :)))) I tako next race 06.07.2018 Rtanj Sky race 27 km, 2300 uspona ! Nakon I pre toga ukoliko nastupi dogovor sa nacionalnim timom eto mene na Orijentiring trkama koje ce se posmatrati kao selektivne u borbi za mesto u nacionalnom timu. Ukoliko sve legne kako treba I postignemo dogovor, izborim svoje mesto, i oni me ispostuju u odnosu na prethodnog selektora, necu kriti ni biti skromna zelim zlato na prvenstvu Jugoistocne Evrope, jos to je ostalo u seniorskoj kategoriji kao kruna orijentiring karijere, I za Sloveniju cu krenuti samo sa tim ciljem.

31. Mart - Goc Sky race - Epska trka - 30 km, 2200 m uspona

Prva trka posle duge pauze, i prvo odusevljenje je pravi opis. 2018. Godinu I nastavak sportskog takmicenja nisam mogla da zapocnem na pozitivniji nacin, na lepsoj planini I u drazem drustvu, svi ti dragi ljudi koje sam jedva cekala da vidim su mi pozajmili malo pozitivne energije. I svi ti dragi novi ljudi koje mi je bilo cast upoznati. Pravi drugari  :) Pozelela sam da bas ovom trkom testiram svoje trenutno stanje, i jako sam odusevljena sto sam idalje ostala strvina kako me zovu moji prijatelji :) Potrebno mi je jos jako malo iskustva na drugim distancama, kako bih presla na jos duze staze, smatram da cu sledece godine biti spremna za nove izazove i pobedjivanje sebe na duzim distancama za koje mi se javlja zelja. Ono sto se nikada nije promenilo  pa ni posle pauze jeste taj takmicarski duh, ali radim na tome da ga okrenem na takmicenje sa svojom dostignucima juce I jacim sutra. Takodje I da naucim vise da uzivam u prirodi I trenutcima na stazi, udisajuci vazduh punim plucima bez zurbe.  Ovo je bila trka koja sigurno nikoga ne bi ostavila bez niza pozitivnih utisaka. Uspon do stolova, izuzetan izazov, divlji konji na Stolovima najdivniji prizor I lek za dusu, vetar koji nosi sve lose iz vas, I podseca vas da ste zivi. Pejzazi koji vas podsecaju u koliko lepoj zemlji zivimo. A onda prelepe sumske staze sa mirisom borova u poslednjim kilometrima kada se volja I snaga bore sa umorom. Puno smeha I pozitivne energije na kontrolnim punktovima, uz jako bogatu okrepu. Organizacija za primer, samo im se moze pozavideti na timskom radu :) Spremam se za novu dozu pozitivne injekcije, nove kilometreeee, mnogo novih kilometara, novu planinu koja ce me docekati rasirenih ruku, nove vrhove, I nova druzenja sa starim prijateljima.. Stazu od 30 km, 2200 m uspona, 1500 m spusta, pretrcala sam za 5 sati i 42 minuta i zauzela 15. Poziciju. Cestitam Skyrunning-u Srbije na ovako divnoj organizaciji, konjicima na Stolovima na divnom gostoprimstvu, svim takmicarima na hrabrosti, borbenosti i uspesima. Do novog izazova svima zelim lak korak :) Moji planovi su Homoljski maraton od 35 km I 1800 m uspona, nakon toga Sprint Larina trka - Smederevska Palanka, I jos uvek znak pitanja Beogradski maraton jer ne volim trke po gradovima, svu tu urbanost I zagusljivost I izbegavam ih.

Pojasnjenje kakvu falinku sam imala pa nisam valjala za reprezentaciju. Spisak predstojecih trka u novom sportu, novoj disciplini I novom pocetku :)

Zelela bih da se zahvalim svima kojima sam ove godine bila trn u oku, koji su me posle 14. godina trceci za reprezentaciju Orijentiringa iz iste eliminisali iz neosnovanih razloga, bez ikakvog testiranja pre Seeoc-a, za koji sam se spremala od 16. Januara 2017 godine nakon izlaska iz bolnice, do 22. Avgusta uzalud. Uostalom dala bih objasnjenje zasto se ja ili ti neko ko je i usled godisnjih zdravstvenih problema borio do poslednjeg daha na nacionalnim trkama, i osvajac medalje na proslogodisnjem sampionatu jugoistocne Evrope nisam nasla na dogadjaju za koji sam tipovala na zlato kako bih time zavrsila trkacku karijeru i posvetila se drugim stvarima, PA iz prostog razloga jer me ne vole i ne cene svi, i nisam im prijatelj zbog kojih su morali da naprave mesta. Da nije bilo vas tako niskih koji ne kostate dve pare, vrv mi se ne bi otvorili novi vidici i zelje da sport dozivim na lepsi i pravedniji nacin, te ne posustanem vec promenim disciplinu. Ostavljam vas iza sebe, nebitne.
Sledecu sezonu 2018 trcacu samo na Skyrunning trkama kao prioritetu, I polumaratonima kao pripremama. Bilo je logicno da jedan orijentirac predje na skyrunning, s obzirom da suma I divljina nikada iz mene izaci nece. A isto tako mozete ocekivati I povratak mene u orijentiringu iskljucivo promenom nadleznih na svakoj funkciji, uz novcanu nadoknadu koju ste nabili po dzepovima, I svim ispunjenim uslovima priprema I kampova, ili ti vrv nikada.
Moj plan predstojecih prioritetnih trka :
Duzina svih trka krecace se u opsegu od 20-50 km.
31. Mart- Goc Sky race
1. Jun - Ultra trail Stara Planini
Jul- Rtanj Sky race
Avgust- Sar Planina  Sky race
Septembar- Prokletije Sky Master
-Tri planinske trke : Kosmaj, Avala, Tara
-5-7 Polumaratona

Pocetak priprema za sezonu 2017.

Nakon 2016. sezone, gde sam naisla na uspeh gde nisam ocekivala, konkretno mislim na bronzanu medalju na srednjoj distanci na Prvenstvu Jugoistocne Evrope, I jako mali zaostatak od prve takmicarke sto mi govori da sledece godine mogu da napadam zlato. Moja pozicija najbliza postolju pre dve godine bila je 5. mesto. Moj nastup je mene iznenadio jer nisam bila spremna dovoljno, tj ja sam bila nezadovoljna svojom pripremom. Kako su dani I trke prolazile u Makedoniji, ustala sam taj dan I rekla sebi da mi je ovo poslednje sansa da izvadim situaciju I uradim nesto. Posle mog toliko neuspesnog nastupa na Mediteranskom, pa pauze zbog zdravlja, bila sam toliko smorena da mi je trebalo ovako nesto da me podigne I motivise za narednu godinu.. Takodje jedna divna stvar koja mi se dogodila ove godine bilo je ucesce na kampu trenera u Svedskoj i dovelo je do toga da ja radim na osmisljanju treninga, plana I koncepta skolice orijentiringa, ako sve bude kako treba u dogovoru sa mojim klubom OK Jasenicom skolici orijentiringa koju cu drzati u Smederevskoj Palanci deca ce moci da se prikljuce od 1. Decembra, sa ciljem da sledece godine imamo za odredjeni broj vise registrovanih takmicara.. 2015. Godina, I dve medalje iz Izraela sa Mediteranskog su moj najveci uspeh do sada, I moj vetar u ledja.. Iza sebe imam dve godine koje su mi pokazale da sam stekla iskustvo u elitnoj kategoriji, kao I na bitnijim nastupima I da mogu da krenem u napad na konkretna odlicja u 2017. Naglasicu da ja trenera nemam, sama sebe treniram i motivisem, ne idem iz inostranstva u inostranstvo niti sa trke na trku, treniram na terenima koje znam napamet i u jednoj rupcagi od grada, pa opet kaskam za konkurencijom koja ima sve uslove jako bolje od mene. Moj proces treninga poceo je ove nedelje, formu cu podici I tempirati je za sredinu februaru odnosno Mediteransko u Antaliji ukoliko nastupim tamo I prodjem selekciju, nakon toga je tempirati za SEEOC. Trke izmedju svega toga I bezbroj gluposti koje sam ove godine trcala nece me videti. Gledacu da jednom mesecno istrcim neku planinsku ili sky running trku zbog duzine u nogama I to iskljucivo do 30 km, jer imam problema sa zuljevima na trkama iznad 40 km. I ono sto cu sigurno trcati bice drzavna prvenstva ukoliko budu organizovana u normalnom I predvidjenom terminu.. U nedelju se odrzava drzavno prvenstvo u sprintu na kome ja necu nastupati jer sam iza sebe imala pauzu od dva meseca I lecenje, nisam fizicki spremna za tako nesto a takodje smatram da nijedan takmicar ne moze imati razvijenu brzinu u Novembru mesecu, ali organizator bi o tome trebalo da vodi racuna, moje je da izaberem da li cu se odazvati ili ne. Mene cekaju sati, dani I meseci treninga, kao i najtezeg odricanja od nocnog ka sportskom zivotu i sve to ka jednom cilju zlatu na Meditetanskom ili na Seeocu. Pa bice nesto ili nece biti nista, videcemo. Narednom sezonom se ja takodje oprastam od trcanja na vremenski period od par godina, pa cu iskoristiti tu poslednju godina najbolje sto mogu.

Mediterranean Championships in Orienteering, 23-26.06.16 - Divcibare, Serbia

U periodu od 23-26.06.2016 na Divcibarama, odrzan je peti po redu Mediteranski Sampionat u orijentiringu. Drugi po redu na kome nastupam, i daleko od proslogodisnjeg uspesnog. Nacin pripreme se nije razlikovao od proslogodisnje, nivo forme bi se mogao porediti. Subjektivan osecaj nakon samog dolaska na Divcibare je da se nisam osecala bas najbolje, da sam stalno bila pospana, i da sam osecala simptome pada u hipoglikemiju. Nedelju dana pre nastupa posvetila sam prelaskom na laganije treninge, odmaranjem nogu, pogodnoj ishrani, relax masazama, psiholoskim pripremama, mozda je ono cemu sam najvise trebala da se posvetim, a zanemarila ga, dovelo me do stanja da mi je cetvrti dan vec pojam odlaska do marketa 200 m od kuce nezamisliv. Prilikom ulaska u fazu razmisljanja i kajanja o propustenoj sansi da odradim odlicne trke, da poboljsam proslogodisnje rezultate, i ostvarim ono za sta sam se spremala, dolazim u fazu da prihvatim rezultate, i na neki nacin moj neuspeh, jer nisam ostvarila ono sta sam zacrtala, da ovo takmicenje ostaje iza mene kao nauk, i da samo zelim da se oporavim i pocnem od nule. Ako je potrebno i od 1 km, samo bez ikakvog rizika da izgubim glavu. I tako lezim i cekam da se moje stanje normalizuje, da zavrsim sa analizama, i izadjem na stadion koji mi najvise nedostaje i ljudi koje svakodnevno srecem tamo, da vidim moje klince i da radimo treninge na jezeru, i da zdravo docekam Kopaonik open. Bitno mi je da sam trke istrcala bez vecih gresaka, precizno i usled toga sto mi se slosilo vise puta tokom trke, da sam dala svoj maximum, da sam shvatila da nisam toliko jaka i otporna koliko sam mislila. Mislim da sada vise prolazim kroz teske zdravstvene tegobe, nego kroz psiholoske ili fizicke. Najbitnija stvar je sto sam prihvatila da ako ne ide ovako, menjam i svoje zivotne navike kako god budem morala. Zao mi je sto sam istraumirala veci broj ljudi padom u finisu, i svoje roditelje padom sutra dan u urgentnom, ne brinite necu ja tek tako lako :))) Hvala svima na podrsci.

Moji rezulatati :

Sprint distanca: 6. mediteransko; 8. wre; vreme 20:41

Duga distanca: 6. med.; 7. wre; vreme 102:19

Srednja distanca: 4. med.; 6. wre; vreme 44:00

Kopaonik open i istina o Kopko o-kampu

U organizaciji mog kluba u periodu od 14-21.07.15 odrzano je takmicenje Kopaonik open, a nakon toga Kopko O-kamp. Svojim trkama na Kopaonik Openu nisam zadovoljna, jer niko ne moze da prihvati da je ogranicen zdravstveno i fizicki ne spreman, takodje ni poraz se ne podnosi lako. Bila sam spremna na to da nista necu veliko postici i uraditi, tako da sam istrcala i dala svoj maximum ne razmisljajuci mnogo o rezultatu. Kako bih eliminisala taj stres, potrudila sam se da rezultate uopste ne gledam, tako da i ne znam svoje plasmane, a posebno ne vremena zaostatka.
Sto se tice Kopko O-kampa, zadovoljstvo mi je sto smo uspostavili saradnju sa Vojskom Srbije, ucesnici su pruzili maximum na treninzima, njima su pristupali ozbiljno, na obostrano zadovoljstvo smo napravili pomak i napredak u razvoju naseg sporta. Inostranim ucesnicima i nasim momcima Vojske Srbije zelim da im znanje steceno na kampu  najbolje posluzi u ostvarenju njihovih ciljeva. Druzenje na kampu je bilo jako lepo, kao i atmosfera medju ucesnicima, medjutim tim trenera u sastavu Jelena Kozoderovic-glavni trener, Sava Lazic i Marija Cosic - tehnicka organizacija odnosno pomocni treneri, ni malo nije dobro funkcionisao. Pojedini cl. tima su se trudili da se to ne primeti a pojedini nisu imali ni kontrolu ni vaspitanje. Naime takozvani šef- Sava lazic koji je sebe tako nazivao, i trazio od starijih od sebe, vojnika vozaca, da mu se tako obracaju- jeste osnivac ideje da kamp uopste nastane, i lice koje je zapocelo izradu treninga, dve nedelje pre kampa on svoj posao nije odradio, na sta je Jelena K. preuzela i odradila vise od 70% posla. S obzirom da jedino ne skolovano lice u timu je bio Sava Lazic, nije stekao uslov za funkcijom direktora na ovom kampu, klub nije zeleo da uzima moju privremenu licencu, jer cu za mesec dana dobiti licencu trenera, pozvana je zena sa iskustvom koja ce ujedno i uputiti nas u rad. Posto svako vuce komplekse iz detinjstva, ja sam dete kojem je otac automehanicar a majka instruktor voznje, logicno je da sam odrasla mazajuci se uljem po kanalu, peruci delove u radionici, i okrecuci volane na autima, nije mi otac direktor banke pa nisam imala zelje da se okrecem u fotelji, jer se nisam kao mala igrala u fotelji. To vam dovoljno govori koliko mladi Lazic nije mogao da podnese da nije šef, samom tom cinjenicom je bio ljut i povredjen, pa je odlucio da se izivljava nad nama. Pre svega obracajuci se vojnicima, majorima i potpukovnicima sa "ti", psovao je svoje clanove tima, mene kao svoju drugaricu i Jelenu zenu stariju od njega svakodnevno pred pripadnicima V.S. Da ne ulazim u psovke, mozete da pretpostavite sta razmazeno dete sve izgovori kad mu ne idete uz dlaku. Lazic je smatrao da je vojna cisterna njegovo licno vozilo koje ga vozi kao direktora a ne vozilo koje se na cilju postavlja kao sredstvo koje sluzi vojsci. Ljuteci se na mene zasto sam pozvala cisternu da dodje na cilj da se vojnici osveze, po njemu sam trebala da pustim vojsku da trazi potoke po sumi da bi pili vodu kao sto su ljudi i otisli da traze, jer cisterna je potrebna Lazicu da ga vozi kroz sumu jer ga bole noge, on je mene u toj ljutnji pozvao psovao mi majku i pitao me sa kojim pravom ja donosim odluke bez konsultacije sa šefom. To je bio okidac losih odnosa. Sledeci incident nastao je kada nam se povredio takmucar iz Belgije, zbog lose mreze nisam uspela da dobijem hitnu niti ikoga drugoga, jedino je Lazicev telefon zvonio, javio se iz cetvrtog puta rekao mi alo jel znas ti sa kim pricas, pokazao nezainteresovanost za problem a za to vreme je pio kafu u centru Kopaonika sa Blazom Maksimovicem. Ja sam preuzela porodicu povredjenog, provela sa njima ceo dan, skupljajuci dokumenta, vodeci ih jer nisu vozaci, i nakon sanirane povrede predala ih povredjenom, nakon toga me je cekao posao skupljanja mojih kontrola koje nisam skupila zbog slucaja ja sam u 19 h uvece otisla u sumu, gde me je uhvatio mrak, jer Lazic nije zeleo da mi pomogne, vec je spavao popodne. Posto nisam stigla da odradim posao uvece, onda sam ustala i ujutru otisla da pokupim kontrole da bi Lazic mogao da ih postavi za trening, cekao me je u cisterni da mu ih predam. Time je pokazao ne saradnju sa svojim timom, sebicnost. Takodje pri pakovanju opreme nije ucestvovao ni jedan dan, dok smo Jelena i ja teglile opremu sa drugog sprata, on je stajao ispred sobe i gledao nas, u pomoc su priskocili Savke i potpukovnik Bukvic, na sta sam ga ja opomenula da je sramota da nam drugi nose opremu on mi je rekao da pusim.. pred tim ljudima koji su ga zacudjeno gledali. Incidenata je bilo jos par, trebao bi mi roman da ih opisem. Zakljucak je da disciplinska komisija kluba treba kazniti ovakav slucaj, a da se Lazicu ukaze strucna pomoc, jer ovi gestovi pokazuju ponasanje koje nije prikladno sportisti, momku od dvadeset godina i studentu. Ja bih pre svega licno trebala da tuzim Lazica zbog priredjenog stresa, napetih situacija,nerviranja i posledica kojima sam zbog toga podlegla. I o tome cu ozbiljno razmisliti, zbog napustenog derista i macevanja sa njim pala sam u dijabeticarsku komu odmah sledeceg dana nakon povratka kuci. Klub sam odmah obavestila da ne planiram vise nikakvu saradnju, ni profesionalan odnos sa njim. Zelim da napomenem da ni u jednom trenutnu nijedna uvreda njemu.nije uzvracena i da nijednom nije bio opsovan i uvredjen sa moje strane.

Sokolov put 22 km, +2200 mnv (31.05.15) 4. mesto / Tara Running 46 km, +1800 mnv (30.06.15) 3. mesto / Drzavno Prvenstvo na dugoj distanci orijentiring, Despotovac 1. mesto

Nazalost od obaveza ne stizem redovno da vodim blog, ali postizem da posetim bar one najbitnije trke. U proteklih par meseci moja forma je ravna nuli, od kraja Marta meseca zabranjena mi je fizicka aktivnost, snasla me je bolest koja mi je onemogucila i normalan zivot i ishranu, a kamoli treniranje. Jako mi je tesko palo da 6 meseci treniranja i zimsku izdrzljivost koju sam razvila bacim u vodu.. Psihicki sam u pocetku dosta posrnula, vremenom sam se navikla i na terapiju, i pocela da upraznjavam lagane treninge u vidu rekreacije. Medjutim sve dok je srce ludo i neda mira, ja se upustam i na trke za koje sam fizicki ne spremna. I sto me iznenadjuje jeste sto bez problema podnosim taj napor, naravno da ne idem na maximum, vec na 50 % snage, sto se i vidi po rezultatima i vremenima.

Drzavno prvenstvo u orijentiringu na dugoj distanci, sam pre svega istrcala na psihu, i samo na taj nacin dobila konkurenciju. Osecala sam se toliko slabo, i malaksalo, da sam u par navrata i razmisljala da li cu zavrsiti tih 10 km, onda odjednom stizem konkurenciju, samopouzdanje raste, i naravno krsim se na sred livade nizbrdo, istezem standardne povredjene tetive, sve devojke mi beze, sedam na kamen, izuvam se i besna i razocarana namestam sebi nogu, sto je najgore placem, ne znam zasto ali kao dete koje ne moze da postigne sta zeli, ovom prilikom se zahvaljujem mom ludom fizioterapeutu koji me je nauciom da sebe saniram :)) sa tom naduvenom nogom, pocinjem da cepam, sve ih stizem i ostavljam, jer eto tao volim kad me boli izgleda.. Bitno je da sam odbranila proslogodsnju  titulu Drzavnog Prvaka :) i nije jak onaj koje fizicki spremniji od vas, jaka je samo vasa psiha ona rusi i one koji su jaci od vas ..

Ha Sokolov put 22 km, +2200 mnv, tesko, tesko, najteze, najstrmije, najlepse.. Predivno iskustvo.. Vecinu staze sam bila 3. plasirana, i onda padam na 17 km na 4. poziciju, na  famoznom usponu na Trem, na kome hodas, ne trcis jer je to ne moguce.. dosta me je dotuklo sto sam celu stazu isla sama, nigde ni jedan covek oko mene, od 300 trkaca.. Tu su razne krize pocev od zedji, gladi, nervoze, mokar si, natopljen, pocinje hladan vetar, umivam se snegom, i sve to prestaje da mi smeta cim stizem na vrh i lezem na livadu.. Bez ikakvih upala i bolova se spustam posle desetak km na bus..

Tara Running je moja najduza ultra za sada 46 km, +1800 mnv, jako lepa trka sa 3. plasmanom, jako dosta lutanja koja su me i kostala ove pozicije.. Jedina pozitivna stavar vode i potoka na svakom 5 km, tako da nije doslo ni do kakve dehidratacije, niti kriza.. Naravno i ovde se dogodio pad na 20 km, gde sam ponovo imala problem sa namestanjem tetiva, ovom prilikom bih se zahvalila mom drugaru Djordju Dukicu, koji me nije ostavio sa naduvenom nogom, vec nastavio sa mnom.. Ostatak trke od tada za mene je bio pravo mucenje, noga boli, opterecivala sam drugu vise, samim tim pravila zuljeve na njoj, na 30 km pocinju da krvare i pucaju zuljevi, ali ni tad nismo stali.. na 40. vise nista nismo ni osecali, sem zadovoljstva i mnogo pozitivne energije.. Zaista bih se kajala da nisam pristala na ovaj izazov i da ga nisam izgurala do kraja..

Ono sto me drzi u toj nekoj pozitivnoj energiji i gledanju na stvari jesu moji prijatelji trkaci, koji rzumeju kako je sportisti koji ne moze da trenira, to je kao da mu oduzmete vazduh da dise.. Nemam nameru da se predam, da posrcem kao sto sam u pocetku.. Planiram da izguram, da ozdravim, da odbacim sve lekove vremenom, da funkcionisem kao pre.. Ovaj period pauze posmatram kao odmor i za moj organizam, misice, povredjene i pokidane tetive.. Pousavam da na njega gledam kao na pozitivnu stvar.. Trcim kada se osecam dobro, ima dana kada ne mogu da ustanem iz kreveta, a imam i onih dobrih.. JEDINA STVAR zbog koje mi je zao je sto sam se toliko spremala da razbijem Bugarke na njihovom terenu na Prvenstvu Jugoistocne Evrope, eto to ne mogu da prezalim sto znam da necu uspeti ove godine, ali ih molim da na to sacekaju sledece..

Ovu sezonu sam vec otpisala, odlucila sam da se kroz nju prvucem do kraja septembra, ovako vrljavo, prihvatila sam poraz vec unaped, kako ne bih dozivela razocarenje.. Sledecu sezonu sam uveliko isplanirala, ono na sta tipujem jeste preusmeravanje na trcanje nekih drugih disciplina koje mi vise prijaju, pre svega zbog moji drugara i ekipe koja me na tim trkama cini pozitivnom, a drugi razlog je sto me sve veci izazovi privlace..