Nazalost od obaveza ne stizem redovno da vodim blog, ali postizem da posetim bar one najbitnije trke. U proteklih par meseci moja forma je ravna nuli, od kraja Marta meseca zabranjena mi je fizicka aktivnost, snasla me je bolest koja mi je onemogucila i normalan zivot i ishranu, a kamoli treniranje. Jako mi je tesko palo da 6 meseci treniranja i zimsku izdrzljivost koju sam razvila bacim u vodu.. Psihicki sam u pocetku dosta posrnula, vremenom sam se navikla i na terapiju, i pocela da upraznjavam lagane treninge u vidu rekreacije. Medjutim sve dok je srce ludo i neda mira, ja se upustam i na trke za koje sam fizicki ne spremna. I sto me iznenadjuje jeste sto bez problema podnosim taj napor, naravno da ne idem na maximum, vec na 50 % snage, sto se i vidi po rezultatima i vremenima.
Drzavno prvenstvo u orijentiringu na dugoj distanci, sam pre svega istrcala na psihu, i samo na taj nacin dobila konkurenciju. Osecala sam se toliko slabo, i malaksalo, da sam u par navrata i razmisljala da li cu zavrsiti tih 10 km, onda odjednom stizem konkurenciju, samopouzdanje raste, i naravno krsim se na sred livade nizbrdo, istezem standardne povredjene tetive, sve devojke mi beze, sedam na kamen, izuvam se i besna i razocarana namestam sebi nogu, sto je najgore placem, ne znam zasto ali kao dete koje ne moze da postigne sta zeli, ovom prilikom se zahvaljujem mom ludom fizioterapeutu koji me je nauciom da sebe saniram :)) sa tom naduvenom nogom, pocinjem da cepam, sve ih stizem i ostavljam, jer eto tao volim kad me boli izgleda.. Bitno je da sam odbranila proslogodsnju titulu Drzavnog Prvaka :) i nije jak onaj koje fizicki spremniji od vas, jaka je samo vasa psiha ona rusi i one koji su jaci od vas ..
Ha Sokolov put 22 km, +2200 mnv, tesko, tesko, najteze, najstrmije, najlepse.. Predivno iskustvo.. Vecinu staze sam bila 3. plasirana, i onda padam na 17 km na 4. poziciju, na famoznom usponu na Trem, na kome hodas, ne trcis jer je to ne moguce.. dosta me je dotuklo sto sam celu stazu isla sama, nigde ni jedan covek oko mene, od 300 trkaca.. Tu su razne krize pocev od zedji, gladi, nervoze, mokar si, natopljen, pocinje hladan vetar, umivam se snegom, i sve to prestaje da mi smeta cim stizem na vrh i lezem na livadu.. Bez ikakvih upala i bolova se spustam posle desetak km na bus..
Tara Running je moja najduza ultra za sada 46 km, +1800 mnv, jako lepa trka sa 3. plasmanom, jako dosta lutanja koja su me i kostala ove pozicije.. Jedina pozitivna stavar vode i potoka na svakom 5 km, tako da nije doslo ni do kakve dehidratacije, niti kriza.. Naravno i ovde se dogodio pad na 20 km, gde sam ponovo imala problem sa namestanjem tetiva, ovom prilikom bih se zahvalila mom drugaru Djordju Dukicu, koji me nije ostavio sa naduvenom nogom, vec nastavio sa mnom.. Ostatak trke od tada za mene je bio pravo mucenje, noga boli, opterecivala sam drugu vise, samim tim pravila zuljeve na njoj, na 30 km pocinju da krvare i pucaju zuljevi, ali ni tad nismo stali.. na 40. vise nista nismo ni osecali, sem zadovoljstva i mnogo pozitivne energije.. Zaista bih se kajala da nisam pristala na ovaj izazov i da ga nisam izgurala do kraja..
Ono sto me drzi u toj nekoj pozitivnoj energiji i gledanju na stvari jesu moji prijatelji trkaci, koji rzumeju kako je sportisti koji ne moze da trenira, to je kao da mu oduzmete vazduh da dise.. Nemam nameru da se predam, da posrcem kao sto sam u pocetku.. Planiram da izguram, da ozdravim, da odbacim sve lekove vremenom, da funkcionisem kao pre.. Ovaj period pauze posmatram kao odmor i za moj organizam, misice, povredjene i pokidane tetive.. Pousavam da na njega gledam kao na pozitivnu stvar.. Trcim kada se osecam dobro, ima dana kada ne mogu da ustanem iz kreveta, a imam i onih dobrih.. JEDINA STVAR zbog koje mi je zao je sto sam se toliko spremala da razbijem Bugarke na njihovom terenu na Prvenstvu Jugoistocne Evrope, eto to ne mogu da prezalim sto znam da necu uspeti ove godine, ali ih molim da na to sacekaju sledece..
Ovu sezonu sam vec otpisala, odlucila sam da se kroz nju prvucem do kraja septembra, ovako vrljavo, prihvatila sam poraz vec unaped, kako ne bih dozivela razocarenje.. Sledecu sezonu sam uveliko isplanirala, ono na sta tipujem jeste preusmeravanje na trcanje nekih drugih disciplina koje mi vise prijaju, pre svega zbog moji drugara i ekipe koja me na tim trkama cini pozitivnom, a drugi razlog je sto me sve veci izazovi privlace..
Drzavno prvenstvo u orijentiringu na dugoj distanci, sam pre svega istrcala na psihu, i samo na taj nacin dobila konkurenciju. Osecala sam se toliko slabo, i malaksalo, da sam u par navrata i razmisljala da li cu zavrsiti tih 10 km, onda odjednom stizem konkurenciju, samopouzdanje raste, i naravno krsim se na sred livade nizbrdo, istezem standardne povredjene tetive, sve devojke mi beze, sedam na kamen, izuvam se i besna i razocarana namestam sebi nogu, sto je najgore placem, ne znam zasto ali kao dete koje ne moze da postigne sta zeli, ovom prilikom se zahvaljujem mom ludom fizioterapeutu koji me je nauciom da sebe saniram :)) sa tom naduvenom nogom, pocinjem da cepam, sve ih stizem i ostavljam, jer eto tao volim kad me boli izgleda.. Bitno je da sam odbranila proslogodsnju titulu Drzavnog Prvaka :) i nije jak onaj koje fizicki spremniji od vas, jaka je samo vasa psiha ona rusi i one koji su jaci od vas ..
Ha Sokolov put 22 km, +2200 mnv, tesko, tesko, najteze, najstrmije, najlepse.. Predivno iskustvo.. Vecinu staze sam bila 3. plasirana, i onda padam na 17 km na 4. poziciju, na famoznom usponu na Trem, na kome hodas, ne trcis jer je to ne moguce.. dosta me je dotuklo sto sam celu stazu isla sama, nigde ni jedan covek oko mene, od 300 trkaca.. Tu su razne krize pocev od zedji, gladi, nervoze, mokar si, natopljen, pocinje hladan vetar, umivam se snegom, i sve to prestaje da mi smeta cim stizem na vrh i lezem na livadu.. Bez ikakvih upala i bolova se spustam posle desetak km na bus..
Tara Running je moja najduza ultra za sada 46 km, +1800 mnv, jako lepa trka sa 3. plasmanom, jako dosta lutanja koja su me i kostala ove pozicije.. Jedina pozitivna stavar vode i potoka na svakom 5 km, tako da nije doslo ni do kakve dehidratacije, niti kriza.. Naravno i ovde se dogodio pad na 20 km, gde sam ponovo imala problem sa namestanjem tetiva, ovom prilikom bih se zahvalila mom drugaru Djordju Dukicu, koji me nije ostavio sa naduvenom nogom, vec nastavio sa mnom.. Ostatak trke od tada za mene je bio pravo mucenje, noga boli, opterecivala sam drugu vise, samim tim pravila zuljeve na njoj, na 30 km pocinju da krvare i pucaju zuljevi, ali ni tad nismo stali.. na 40. vise nista nismo ni osecali, sem zadovoljstva i mnogo pozitivne energije.. Zaista bih se kajala da nisam pristala na ovaj izazov i da ga nisam izgurala do kraja..
Ono sto me drzi u toj nekoj pozitivnoj energiji i gledanju na stvari jesu moji prijatelji trkaci, koji rzumeju kako je sportisti koji ne moze da trenira, to je kao da mu oduzmete vazduh da dise.. Nemam nameru da se predam, da posrcem kao sto sam u pocetku.. Planiram da izguram, da ozdravim, da odbacim sve lekove vremenom, da funkcionisem kao pre.. Ovaj period pauze posmatram kao odmor i za moj organizam, misice, povredjene i pokidane tetive.. Pousavam da na njega gledam kao na pozitivnu stvar.. Trcim kada se osecam dobro, ima dana kada ne mogu da ustanem iz kreveta, a imam i onih dobrih.. JEDINA STVAR zbog koje mi je zao je sto sam se toliko spremala da razbijem Bugarke na njihovom terenu na Prvenstvu Jugoistocne Evrope, eto to ne mogu da prezalim sto znam da necu uspeti ove godine, ali ih molim da na to sacekaju sledece..
Ovu sezonu sam vec otpisala, odlucila sam da se kroz nju prvucem do kraja septembra, ovako vrljavo, prihvatila sam poraz vec unaped, kako ne bih dozivela razocarenje.. Sledecu sezonu sam uveliko isplanirala, ono na sta tipujem jeste preusmeravanje na trcanje nekih drugih disciplina koje mi vise prijaju, pre svega zbog moji drugara i ekipe koja me na tim trkama cini pozitivnom, a drugi razlog je sto me sve veci izazovi privlace..
