Kopaonik open i istina o Kopko o-kampu

U organizaciji mog kluba u periodu od 14-21.07.15 odrzano je takmicenje Kopaonik open, a nakon toga Kopko O-kamp. Svojim trkama na Kopaonik Openu nisam zadovoljna, jer niko ne moze da prihvati da je ogranicen zdravstveno i fizicki ne spreman, takodje ni poraz se ne podnosi lako. Bila sam spremna na to da nista necu veliko postici i uraditi, tako da sam istrcala i dala svoj maximum ne razmisljajuci mnogo o rezultatu. Kako bih eliminisala taj stres, potrudila sam se da rezultate uopste ne gledam, tako da i ne znam svoje plasmane, a posebno ne vremena zaostatka.
Sto se tice Kopko O-kampa, zadovoljstvo mi je sto smo uspostavili saradnju sa Vojskom Srbije, ucesnici su pruzili maximum na treninzima, njima su pristupali ozbiljno, na obostrano zadovoljstvo smo napravili pomak i napredak u razvoju naseg sporta. Inostranim ucesnicima i nasim momcima Vojske Srbije zelim da im znanje steceno na kampu  najbolje posluzi u ostvarenju njihovih ciljeva. Druzenje na kampu je bilo jako lepo, kao i atmosfera medju ucesnicima, medjutim tim trenera u sastavu Jelena Kozoderovic-glavni trener, Sava Lazic i Marija Cosic - tehnicka organizacija odnosno pomocni treneri, ni malo nije dobro funkcionisao. Pojedini cl. tima su se trudili da se to ne primeti a pojedini nisu imali ni kontrolu ni vaspitanje. Naime takozvani šef- Sava lazic koji je sebe tako nazivao, i trazio od starijih od sebe, vojnika vozaca, da mu se tako obracaju- jeste osnivac ideje da kamp uopste nastane, i lice koje je zapocelo izradu treninga, dve nedelje pre kampa on svoj posao nije odradio, na sta je Jelena K. preuzela i odradila vise od 70% posla. S obzirom da jedino ne skolovano lice u timu je bio Sava Lazic, nije stekao uslov za funkcijom direktora na ovom kampu, klub nije zeleo da uzima moju privremenu licencu, jer cu za mesec dana dobiti licencu trenera, pozvana je zena sa iskustvom koja ce ujedno i uputiti nas u rad. Posto svako vuce komplekse iz detinjstva, ja sam dete kojem je otac automehanicar a majka instruktor voznje, logicno je da sam odrasla mazajuci se uljem po kanalu, peruci delove u radionici, i okrecuci volane na autima, nije mi otac direktor banke pa nisam imala zelje da se okrecem u fotelji, jer se nisam kao mala igrala u fotelji. To vam dovoljno govori koliko mladi Lazic nije mogao da podnese da nije šef, samom tom cinjenicom je bio ljut i povredjen, pa je odlucio da se izivljava nad nama. Pre svega obracajuci se vojnicima, majorima i potpukovnicima sa "ti", psovao je svoje clanove tima, mene kao svoju drugaricu i Jelenu zenu stariju od njega svakodnevno pred pripadnicima V.S. Da ne ulazim u psovke, mozete da pretpostavite sta razmazeno dete sve izgovori kad mu ne idete uz dlaku. Lazic je smatrao da je vojna cisterna njegovo licno vozilo koje ga vozi kao direktora a ne vozilo koje se na cilju postavlja kao sredstvo koje sluzi vojsci. Ljuteci se na mene zasto sam pozvala cisternu da dodje na cilj da se vojnici osveze, po njemu sam trebala da pustim vojsku da trazi potoke po sumi da bi pili vodu kao sto su ljudi i otisli da traze, jer cisterna je potrebna Lazicu da ga vozi kroz sumu jer ga bole noge, on je mene u toj ljutnji pozvao psovao mi majku i pitao me sa kojim pravom ja donosim odluke bez konsultacije sa šefom. To je bio okidac losih odnosa. Sledeci incident nastao je kada nam se povredio takmucar iz Belgije, zbog lose mreze nisam uspela da dobijem hitnu niti ikoga drugoga, jedino je Lazicev telefon zvonio, javio se iz cetvrtog puta rekao mi alo jel znas ti sa kim pricas, pokazao nezainteresovanost za problem a za to vreme je pio kafu u centru Kopaonika sa Blazom Maksimovicem. Ja sam preuzela porodicu povredjenog, provela sa njima ceo dan, skupljajuci dokumenta, vodeci ih jer nisu vozaci, i nakon sanirane povrede predala ih povredjenom, nakon toga me je cekao posao skupljanja mojih kontrola koje nisam skupila zbog slucaja ja sam u 19 h uvece otisla u sumu, gde me je uhvatio mrak, jer Lazic nije zeleo da mi pomogne, vec je spavao popodne. Posto nisam stigla da odradim posao uvece, onda sam ustala i ujutru otisla da pokupim kontrole da bi Lazic mogao da ih postavi za trening, cekao me je u cisterni da mu ih predam. Time je pokazao ne saradnju sa svojim timom, sebicnost. Takodje pri pakovanju opreme nije ucestvovao ni jedan dan, dok smo Jelena i ja teglile opremu sa drugog sprata, on je stajao ispred sobe i gledao nas, u pomoc su priskocili Savke i potpukovnik Bukvic, na sta sam ga ja opomenula da je sramota da nam drugi nose opremu on mi je rekao da pusim.. pred tim ljudima koji su ga zacudjeno gledali. Incidenata je bilo jos par, trebao bi mi roman da ih opisem. Zakljucak je da disciplinska komisija kluba treba kazniti ovakav slucaj, a da se Lazicu ukaze strucna pomoc, jer ovi gestovi pokazuju ponasanje koje nije prikladno sportisti, momku od dvadeset godina i studentu. Ja bih pre svega licno trebala da tuzim Lazica zbog priredjenog stresa, napetih situacija,nerviranja i posledica kojima sam zbog toga podlegla. I o tome cu ozbiljno razmisliti, zbog napustenog derista i macevanja sa njim pala sam u dijabeticarsku komu odmah sledeceg dana nakon povratka kuci. Klub sam odmah obavestila da ne planiram vise nikakvu saradnju, ni profesionalan odnos sa njim. Zelim da napomenem da ni u jednom trenutnu nijedna uvreda njemu.nije uzvracena i da nijednom nije bio opsovan i uvredjen sa moje strane.

Sokolov put 22 km, +2200 mnv (31.05.15) 4. mesto / Tara Running 46 km, +1800 mnv (30.06.15) 3. mesto / Drzavno Prvenstvo na dugoj distanci orijentiring, Despotovac 1. mesto

Nazalost od obaveza ne stizem redovno da vodim blog, ali postizem da posetim bar one najbitnije trke. U proteklih par meseci moja forma je ravna nuli, od kraja Marta meseca zabranjena mi je fizicka aktivnost, snasla me je bolest koja mi je onemogucila i normalan zivot i ishranu, a kamoli treniranje. Jako mi je tesko palo da 6 meseci treniranja i zimsku izdrzljivost koju sam razvila bacim u vodu.. Psihicki sam u pocetku dosta posrnula, vremenom sam se navikla i na terapiju, i pocela da upraznjavam lagane treninge u vidu rekreacije. Medjutim sve dok je srce ludo i neda mira, ja se upustam i na trke za koje sam fizicki ne spremna. I sto me iznenadjuje jeste sto bez problema podnosim taj napor, naravno da ne idem na maximum, vec na 50 % snage, sto se i vidi po rezultatima i vremenima.

Drzavno prvenstvo u orijentiringu na dugoj distanci, sam pre svega istrcala na psihu, i samo na taj nacin dobila konkurenciju. Osecala sam se toliko slabo, i malaksalo, da sam u par navrata i razmisljala da li cu zavrsiti tih 10 km, onda odjednom stizem konkurenciju, samopouzdanje raste, i naravno krsim se na sred livade nizbrdo, istezem standardne povredjene tetive, sve devojke mi beze, sedam na kamen, izuvam se i besna i razocarana namestam sebi nogu, sto je najgore placem, ne znam zasto ali kao dete koje ne moze da postigne sta zeli, ovom prilikom se zahvaljujem mom ludom fizioterapeutu koji me je nauciom da sebe saniram :)) sa tom naduvenom nogom, pocinjem da cepam, sve ih stizem i ostavljam, jer eto tao volim kad me boli izgleda.. Bitno je da sam odbranila proslogodsnju  titulu Drzavnog Prvaka :) i nije jak onaj koje fizicki spremniji od vas, jaka je samo vasa psiha ona rusi i one koji su jaci od vas ..

Ha Sokolov put 22 km, +2200 mnv, tesko, tesko, najteze, najstrmije, najlepse.. Predivno iskustvo.. Vecinu staze sam bila 3. plasirana, i onda padam na 17 km na 4. poziciju, na  famoznom usponu na Trem, na kome hodas, ne trcis jer je to ne moguce.. dosta me je dotuklo sto sam celu stazu isla sama, nigde ni jedan covek oko mene, od 300 trkaca.. Tu su razne krize pocev od zedji, gladi, nervoze, mokar si, natopljen, pocinje hladan vetar, umivam se snegom, i sve to prestaje da mi smeta cim stizem na vrh i lezem na livadu.. Bez ikakvih upala i bolova se spustam posle desetak km na bus..

Tara Running je moja najduza ultra za sada 46 km, +1800 mnv, jako lepa trka sa 3. plasmanom, jako dosta lutanja koja su me i kostala ove pozicije.. Jedina pozitivna stavar vode i potoka na svakom 5 km, tako da nije doslo ni do kakve dehidratacije, niti kriza.. Naravno i ovde se dogodio pad na 20 km, gde sam ponovo imala problem sa namestanjem tetiva, ovom prilikom bih se zahvalila mom drugaru Djordju Dukicu, koji me nije ostavio sa naduvenom nogom, vec nastavio sa mnom.. Ostatak trke od tada za mene je bio pravo mucenje, noga boli, opterecivala sam drugu vise, samim tim pravila zuljeve na njoj, na 30 km pocinju da krvare i pucaju zuljevi, ali ni tad nismo stali.. na 40. vise nista nismo ni osecali, sem zadovoljstva i mnogo pozitivne energije.. Zaista bih se kajala da nisam pristala na ovaj izazov i da ga nisam izgurala do kraja..

Ono sto me drzi u toj nekoj pozitivnoj energiji i gledanju na stvari jesu moji prijatelji trkaci, koji rzumeju kako je sportisti koji ne moze da trenira, to je kao da mu oduzmete vazduh da dise.. Nemam nameru da se predam, da posrcem kao sto sam u pocetku.. Planiram da izguram, da ozdravim, da odbacim sve lekove vremenom, da funkcionisem kao pre.. Ovaj period pauze posmatram kao odmor i za moj organizam, misice, povredjene i pokidane tetive.. Pousavam da na njega gledam kao na pozitivnu stvar.. Trcim kada se osecam dobro, ima dana kada ne mogu da ustanem iz kreveta, a imam i onih dobrih.. JEDINA STVAR zbog koje mi je zao je sto sam se toliko spremala da razbijem Bugarke na njihovom terenu na Prvenstvu Jugoistocne Evrope, eto to ne mogu da prezalim sto znam da necu uspeti ove godine, ali ih molim da na to sacekaju sledece..

Ovu sezonu sam vec otpisala, odlucila sam da se kroz nju prvucem do kraja septembra, ovako vrljavo, prihvatila sam poraz vec unaped, kako ne bih dozivela razocarenje.. Sledecu sezonu sam uveliko isplanirala, ono na sta tipujem jeste preusmeravanje na trcanje nekih drugih disciplina koje mi vise prijaju, pre svega zbog moji drugara i ekipe koja me na tim trkama cini pozitivnom, a drugi razlog je sto me sve veci izazovi privlace..

Mediteranski Sampionat - Israel - dve bronzane medalje

Nakon povratka sa Mediteranskog sampionata koji je odrzan u periodu od 19-21.02.15. u blizini grada Nazaretha, odlucila sam da sacekam da utisci slegnu, pa ih tek tada iznesem. Ekipa koja je isla u sastavu Nikole Bilica i mene, ocigledno je da je ostvarila najvece rezultate do sada na Meditranskom, to je cinjenica (u koju se mozete uveriti analizirajuci rezultate prethodnih godina, gde je svako imao svoju sansu, mozete videti i kako ju je iskoristio) i kojom svi trebaju biti ponosni i radovati se, jer nas cilj kao takmicara je i da razvijemo ovaj nas sport koji volimo.  Objasnila bih neko moje ponasanje 2012. godine i jedno moje suprostavljanje tadasnjem selektoru kako bih vam uporedila ono sta sam sada dozivela nakon povratka. Naime, ja sam zbog obaveza i predavanja vikendom posecivala samo 20% trka, i na tim trkama ostvarivala odlicne rezultate, ocekivala sam da tadasnji selektor mene uvrsti za odlazak na seeoc, a ne moju konkurenciju koju sam tada dobijala po 10 min najmanje. Bila sam besna, smatrala sam da me niko ne razume i da postoji protekcija, dok jednog dana nisam sela i porazgovarala sa tim covekom i shvatila da sam jos uvek dete koje njegov posao nije razumelo kao ni pravila po kojoma je on vrsio selekciju. Ja sam tada zelela samo najbolje za svoj tim, bilo mi je krivo sto nisu uzele medalju na stafeti, i za sve sam krivila ne konkurenciju, jer su mi to prijateljice bile tada kao i sada naravno, vec tadasnjeg selektora. Ne smatram da sam mnogo odrasla sada, ali mi je jedan otvoren razgovor bio potreban da uvidim stvari koje nisam razumela i priznam svoju gresku i tvrdoglavost. Nasuprot tome odabir mene za odlazak, i osvajanje mojih medalja mnogima nije donelo radosti, ne znam da li su  kivni na selektora, ali konkretno su pokazali ljubomoru i netrpeljivost prema meni, sto smatram da je sramota i tih osoba licno i nas kao zajednice. Nije mi prijalo da trpim kontakte pojedinaca pred trku i dobacivanja na trkama u Srbiji pred polazak, a posebno mi je tesko palo to sto nakon povratka nisam imala sa kim da proslavim i podelim svoj uspeh. Odnosno imala sam drage ljude kako iz svog kluba tako i iz drugih, ali ne i nekoga od koga sam to ocekivala. Pokusala sam da vam objasnim moje nezadovoljstvo i nezadovoljstvo drugih, kao i razliku. Naravno da nisam dozvolila da me bilo sta dotakne dok sam bila tamo, ostavila sam  razocarenje za povratak.. Razliku izmedju mene i dokaz da sam covek u odnosu na njih, dacu vam u sledecem postu, da se ne bi vec sada dizala prasina oko sledeceg nastupa reprezentacije, do kojeg je pojedinima vise stalo, nego do koristi tima, i koji sa nestrpljenjem iscekuju ishod, meni poznat. Posto zavrsih partove iza zavesa kojima se bavimo jer smo bagra iskvarenih ljudi, i svi su losi sem nas samih, a nase zadnjice ne vidimo jer su nam iza ledja, ovim stavom ne vredjam nikoga vec i sebe uvrstavam, pocecu sa stvarima vezanim za najbitnije, a to su trke:

Sprint:

Nakon prespavane noci, odmorni odlazimo u mali gradic Sarid, na jednom velikom brdu. Vreme nam je bilo pljuskovito, toliko da je i Silja bio mokar dok je istrcao da nas saceka u finisu, a nas nema i nema po planiranom vremenu pobednika.. Evo i zasto, teren je bio dosta zahtevan tehnicki, a podloga van stazica nije omogucavala razvijanje brzine, pljuskovi su dodali car brisanja karte o dres kako bi procitali sve detalje, dosta uspona s obzirom da se radi o sprint trci, isla sam na pola snage, ali pametno, tako da mi se ta odluka isplatila. Osvojila sam 3. mesto, sa zaostatkom od 2 min iza Anne Serrallonge prvoplasirane. Iznenadjena dobrim rezultatom.

Long:

Sada je vec moj nastup bio dosta psihicki opusteniji i sa dosta samopouzdanja, jer sam videla gde se nalazim u odnosu na konkurenciju. Vremenaki uslovi, raznorazni od snega u Nazarethu, do kise na startu, sunca na stazi i kise u finisu..Dosta zanimljiv teren, raznovrstan, zadovoljavajuca koncepcija, na ovoj trci me je izvukla varijanta na dugoj deonici, izabrala sam kracu sa usponom, a Nidza dugu bez uspona, vremena su nam bila priblizna, sem sto je on cepao na putu, a ja se pela blatnjavim stazicama. Podloge na ovoj trci su bile od peska, do blata i jednim delom podvodnog tla. Ono sto me je iritiralo je gomila goveda gde moram da usporim tempo dok ih zaobilazim jer trce kao lude oko mene, i bodljikava ograda koju sam preskakala 7 puta. Zadovoljna sam ovom trkom , imala sam malu gresku na samom pocetku u krugu kontrole, nista strasno da bi me remetilo. Rezultati su bili slicni ja sam ostala na trecoj poziciji.

Middle:

Jako lep i zanimljiv teren, poluotvoren, sa gustom promenom vegetacije, i kameno poplocanim tlom. Ali sa takvom organizacijom da je i meni i takmicarima koji su startovali kada i ja trka propala zbog njihove nemarnosti. Naime jedna kontrola je bila pomerena i van svog mesta, a druge nije ni bilo. Tu sam napravila ogromnu gresku, nisam imala samopouzdanja u sebe, i produzila dalje, vec sam nasela. Biti kivan u sred trke, nakon nje a i sada je normalna reakcija ljudi, koji su dolazili na cilj iznervirani. Rusi su cak pisali i zalbe. 

Organizacija:

Evo nekih stvari i gresaka, pa procenite gde vodi ne razvijanje sporta u nekoj zemlji, mozda vam probudi svest da umesto svoje zadnjice pocnete gledati i druge:

- startne liste nisu formirane prema WRE bodovima, Izraelka nema na startnim listama, startuju kada im odgovara da se slepaju,

- takmicarke gledaju katre pre starta krijuci se po sumarcima, dva puta su vidjene,

- middle distanca je odrzana na razmeri 1:7500, van svakog standarda

- neposedovanje kontrole i pomeranje ostalih od n.n. lica na tako bitnom takmicenju 

- na Sprintu preklapanje na karti se ponavlja cak 12 puta, nepravilno nacrtane staze, kao i na jednoj nasoj trci koja je imala samo dva, pa je mene kostalo plasmana, uporedjujem vam da vidite o kolikoj se greski radi

- nacrtana dva osvezenja na stazi, a na terenu nema ni kapi vode, ni casa, ma nicega..

- nedovoljno informacija u takmicarskom centru o bilo cemu, ustvari oni to nisu ni imali, vec smo jurili zenu koja je zaduzena za to po naselju.

- neobelezen put do terena gde se odrzavaju trke, verovatno smatraju da poznajemo izrael, i da necemo lutati, srecom pa je Silja imao dobre navigtore, Nidza i ja smo sve pogodili i nismo kasnili nigde

- neznanje da se wre takmicari proglasavaju, kao i da se proglasava prvih 6. ljudi nisu ni spremili to proglasenje, pa su procitali prvih troje, i dodelili im nista

I niz drugih stvari, kojih mi je muka da se prisecam, ako se ne probudimo, zivecemo nemarno kao ovi ljudi, koji imaju dobru volju za napretkom ali su obasuti neznanjem. 

Rezultate mozete pogledati:

http://israelorienteering.org/2015-mco/

Pripreme za Mediterranean Orienteering Championships - Israel, i trening kamp (23.01-25.01.15) - Kiskunmajsa, Hungary

Saznanjem da sam, od strane selektora Mrguda Pajka, odabrana da predstavljam nasu zemlju na MOC-u u Israelu u periodu od 18.02.15- 21.02.15 , mnoge izmene su uvedene u moj plan treninga. Odgovornost koju sam dobila tim odabirom i pruzanjem poverenja od strane selektora, me je jako ispunila, pre svega jer mi je bio potreban taj adrenalin koji nisam osetila duze vreme trceci na vaznijim takmicenjima. Smatram da sam spremna za tako nesto, i dostojna toga, da mi je sezona 14' bila dovoljna da se vratim u formi, i u kartu. Proslu sezonu sam dosta radila na tehnici i samopouzdanju, moji rezultati pocetkom sezone se mogu porediti sa sredinom gde se na Kopaoniku vidi taj napredak, kao i pobeda nad Veronikom Minoiu i to na sprint distanci. Nastupom na drzavnim prvenstvima (1. duga, 2. sprint, 2. nocno) kao i  Seeocu sam za sada zadovoljna, ali su mi ambicije na sledecem mnogo vece. Ono sto me je kocilo jesu bile povrede, to je jedino malerozno sto me je pratilo u sezoni, sa cime sam se izborila, trenirajuci i povredjena, i dok sam bila na terapijama. Ljudi kojima bih se zahvalila na nesebicnoj podrsci, pre mog polaska: mojoj porodici, mom najboljem prijatelju Savi, koji mi pruza dosta psihicke stabilnosti, ucestvuje sa mnom i u mojim fizickim pripremama, i koji ce biti uz mene i jedini biti u kontaktu sa mnom dok sam u Israelu. Slobodno cu reci, da sam ovde gde sam zahvaljujuci njemu, on je bio taj koji me je budio iz zimskog sna, motivisao svojom snagom i voljom. Imam svoje klubske prijatelje, koji ce slaviti moju pobedu ukoliko je bude i biti uz mene i ukoliko posrnem, oni mi najvise znace. Jednoj veelikoj zeni i psihologu Ljubici Bacanac, koja mi je i ovaj put svojom energijom i materijalom pomogla da se divno osecam. Fizicke pripreme idu svojim tokom, uzivam u njima, trenutno radim ono sto volim.
Prve tehnicke pripreme sam odradila na trening kampu u Madjarskoj. Odlicna ideja za odlazak na te terene. Jedno lepo iskustvo, ovom prikom se zahvaljujem svima koji su istrajali da je ispunimo.
Pratite Nikolu i mene, trudicemo se da se sto bolje plasiramo, i predstavimo nasu zemlju.