U strumici od 26. do 29. juna odrzano je Evropsko prvenstvo za mlade, kao i Strumica open na kojoj sam trcala u W21E. 4 dana, 5 trka, od toga 3 istrcane. Mislila sam da je najbolje vreme da napisem post za par dana, kako bih mogla da porazgovaram prvo sama sa sobom, i da pronadjem uzroke ne losih rezultata vec ne motivisanosti da uopste krenem na trku, ne sigurnosti da udjem u sumu, i totalne dekoncentrisanosti, jednom recju negativnosti kojom sam bila obuzeta. Rezimirala sam problem koji me je doveo do neuspesnog takmicenja, jer to nije bila fizicka ne spremnost na kojoj sam jedino i radila, kao ni u velikoj meri tehnicka , vise se zasnovao na psihikoj bazi, mozda je ta kockica nedostajala, i jedina na kojoj nisam radila. Prvi dan je bila sprint distanca, sparno, vrelo vreme, iznad 35 stepeni, podne, brdovit teren, dosta tezak sa nizom stepenica i prolaza na trgu, tj nepovoljni uslovi za dobre rezultate, totalno sam bila ne zadovoljna trkom, jer nisam mogla da razvijem vecu brzinu od saobracaja koji nije bio regulisan, prolaznika kojih je bilo mnogo, dolazim na cilj, i shvatam da rezultat i nije toliko los, ispostavlja se i najbolji rezultat od svih trka na strumici openu 6. mesto. Nocna trka, dosta brza, ravniji teren, jedan maler izgubila sam lampu, pa sam malo vremena izgubila trazeci je po koprivama, ali solidna trka 7. mesto. Ehhh, duga distanca, organizacija katastrofa, start udaljen 4 km , cekam autobus koji kasni 15 min da me preveze do tamo, dolazim tamo, nigde organizatora, samo toaleti i voda i trakice ka gore, nigde nije navedeno u biltenu da do starta ima jos 20 min i vise pesacenja uz brdo.. Ljudi su naravno vecina kasnila, sto nije bilo opravdano od strane organizatora, vec na njihovu stetu, krecem sa grupom srba ka startu i nasem pesacenju nikad kraja, iskrenem nogu trceci i zureci na start od koga ni traga, besna stizem i odmah krecem.. Super, divna koncentracija, na narednih 6 km, koji su mi se cinili kao vecnost, jer je teren bio toliko strm, dosadan tehnicki, niz ogroomnih jarkova i putevi kojih se domognes i onda peglas po suncu. Na osvezenju svracam 3 puta, jer se staza ukrsta.. pozelim milion puta da odustanem, i ponovo se nedam , dam gas do sledece uzbrdice, i tako ukrug.. Stize me ruskinja, idem sa njom 2 kontrole, i onda nam se varijante razilaze, na svojoj varijanti srecem Radu, koja ostaje iza mene u startu, ponadala sam se da cemo ici zajedno, psihicki bi mi bilo lakse.. i negde pri kraju opada mi tempo, stize me Meri, polaazimo zajedno poslednje kontrole, odvajam se dve kontrole do cilja, i ostavljam je svega minut iza sebe.. Uhh ulazim u cilj, i shvatim da sam okupana u kanalizaciju, smorena, i nezadovoljna i organizacijom i stazom i sobom.. Sutra dan totalno u outu ostajem ceo dan u krevetu. Susrecem se i borim se sa svojim stavovima, negativnoscu, nesigurnoscu, i ne podrzavanjem i ne razuevanjem mog sporta i mog zalaganja od starne drugog lica.. Nekome je do zezanja, a meni do samoce.. Peta trka srednja distanca WRE, totalni haos , krecemo iz doma u pola 9, jurim menjacnice, pakujem stvari, kupujem hranu trceci, stizemo na parking, start pocinje u 10, ja startujem u 10 i 15, ali od parkinga do finisa ponovo ima pesacenje kroz selo od oko 20 uzbrdo sa sve stvarima, ponovo ne najavljeno igde od strane organizatora.. Pomisljam jel ovde mene neko zeza.. Stizem gore, nema mesta za 400 ljudi, na finisu, jurimo bilo gde da spustimo stvari na jednoj raskrsnici i vodopadom pored puta.. e onda obuvam patike, navlacim opremu i jedem rol virslu u isto vreme.. sa zalogajima, trcim u toalet pa na start na koji stizem knap, uzimam gps, traumirana i ne spremna na cinjenicu da ce svi gledati gde trcim.. Prvi put stavljam to sranje, i krecem, 1,2,3, super, lagano, i tacno uz paznju na detalje. i onda 4 ispod kamena,a ja prolazim izmedju dva kamena na 2 m od nje, onda nastaje kampovanje jer mi nista nije jasno znam da tu treba da bude a nema je, izvidjam okolinu da bih bila sigurna da li sam tu, tj sumnjam u sebe... nalazim je posle 10 min besna, bas tu gde sam i bila, tj dva metra nize.. nize se grska na 5 jer pocinjem da jurcam misleci na vreme.. shvatim da mi jurcanje nece pomoci vracam se na taktiku lagano i tacno, 6 , 7 sve precizno, polazim na 8. i gubim patiku, divno odvalio se i djon, sa nizom histarije pocinjem bosa da trcim po kamenjaru, ne ide, i onda okret karte za 90 stepeni i na cilj.. Marija ti si maler, shvati to, nece te i to ti je to.. Onda dva dana smaram ljude oko sebe depresivna, kako necu ni na Kopaonik , ni na SEEOC, kako ja nisam za ovo.. Dodjem kuci , naspavam se, razmislim o stvarima koje su me dovele do nespeha, odlucim da ih eliminisem iz svog zivota i misli, odem na trening, pustim muziku, opustim se, istracim se brzo da iskalim negativu, ustanem, i kazem sebi moras dalje ali na drugaciji nacin!! To ti se samo vraca jer nisi postovala svoj sport, i bila lenja da upijas znanje, radis na popravljanju svoje tehnike citanja karata, na svom samopouzdanju .. Rasturi slagalicu, i pocni iz pocetka, sad bar znas koji ti deo fali !!
